Monday, August 19, 2013

Urmašice sa kokosom



Moje nane, Jelene Mašić,  već odavno nema. Sa nama, njenima,sada su samo sećanja.
Posle deda Krstanove smrti ( taj očuh moje mame bio je najbolji deda na svetu), samovala je u Kruševcu još neko vreme, a onda prešla kod nas, ostavljajući svoj dotadašnji život i sve ono što ju je vezivalo za njega, nekom drugom. Stan, komšiluk (tetka Desu kod koje se odlazilo na kafu preko terase, Rajku, Veru šnajderku), lokalnu prodavnicu, navike, mlekaricu koja joj je svako jutro biciklom dovozila sveže mleko i odmeravala ga metalnim lončetom, šetnje po Bagdali, prijatelje u Staroj čaršiji, izlete na Jastrebac, Vrnjačku banju i divlje plaže pored Rasine na koje se jezdilo u Fići, a posle bogami i u Kadetu, sa prigodnom izletničkom gozbom u velikoj zelenoj plastičnoj kutiji...  i mnogo toga samo njoj znanog. Ponela je nešto stvari, neophodnih valjda  kao okvir za njena sećanja.
Koliko je to bilo teško, tek sada pomalo shvatam. Kao i koliko je ipak i dalje bila sama, sa svima nama koji smo jutrom odlazili na fakultete, posao, pa onda svojim putem, uvek nekuda žureći, kao da će ona vazda biti tu, onako sitna, krhka i puna života.
U Kruševac smo, nakon njene smrti, godinama odlazili tek povremeno. I uvek samo na groblje.
Pre neku godinu, muž i ja vraćali smo se sa  odmora na Kopaoniku i ja sam poželela da svratimo u taj grad, njemu potpuno tuđ, da mu pokažem  kutke svog detinjstva, neraskidivo vezane za davno izgubljenu bezbrižnost, da prođem ponovo nekim ulicama, prizovem neke slike, vidim neka mesta,  Da ih vidi i on. Videće tako još bolje i mene. 
Stara zgrada u centru, kod Fontane,  ušla sam da još jednom prođem tim stepenicama, do stana, sada ko zna čijeg,  na prvom spratu. Isti stari drveni poštanski sandučići…a onda, znate, kada nešto potpuno ne očekujete, kada se sa sećanjima, sa svim  onim prošlim što više nikad neće biti, iz sve snage sudarite, licem u lice …
Neobjašnjivo kako, decenija i više je prošla,  ali novi stanari nisu promenili pločicu na sandučetu. Ugledala sam to prezime...  Mašić ... ispisano na požutelom papiriću izbledelim krasnopisom moga dede…kako stoji i dalje tamo, na istom mestu, iako  Mašića, ni bilo čega drugog vezanog za njih već odavno  tu više nema. Stoji kao varka, neumesna šala. Hoće li mi ako pozvonim na ta vrata, otvoriti deda,sa širokim osmehom u toplim plavim očima, kao poslednji put  kada sam sa koferom došla pešice sa autobuske stanice? 
I nisam u tom trenutku više mogla da dišem, a zatim ni da prestanem da plačem. Ne pamtim da sam ikada toliko plakala. Suze nemoći.
Ovaj recept je nanin. Još se sećam kako mi je čudesan bio način na koji ih oblikuje, uz pomoć metalnog rendeta. Sećam se, jer je to bilo vreme kada se kolači nisu ni pravili ni jeli često. Uvek o nekom povodu. I uvek jedni te isti, tek nekoliko vrsta.A tako dragoceni.
 I pitam se ponekad, čega će se današnja deca,neki novi klinci, sećati kada je svega previše, toliko previše da postaje beznačajno…

Sastojci:
  • 150 gr šećera
  • 2 jaja
  • 250 gr maslaca (u originalu margarina)
  • 400 gr mekog brašna
  • 100 gr kokosovog brašna
  • pola kesice praška za pecivo
Za šerbet:

  • 500 gr šećera
  • 1,5 čaša vode (3 dl )
  • sok od jednog limuna
  • ako imate, možete ubaciti kašiku dve ružine vodice


Priprema:

Umuti se maslac sa šećerom, dodaju se jaja, pa brašno u koji je umešan prašak za pecivo i kokosovo brašno. Zamesi se testo . Po potrebi ostavi se da odstoji malo u frižideru,naročito ako je toplo vreme kada ih pravite.
Prave se kuglice, koje se zatim ukrase pritiskanjem na rende. Peku se u nepodmazanom plehu ( bez papira). Pečene se, kašika po kašika, preliju šerbetom  ostave da prenoći.
Šerbet:  U šećer se nalije voda i zagreva se uz mešanje da proključa i još kratko posle toga da se sav šećer rastopi.  Kada se skloni sa ringle nacedi se limun i eventualno doda ružina vodica.



5 comments:

  1. Divna priča i divan kolač :)

    ReplyDelete
  2. Uhhh, srceparajuca prica, da ... novi klinci, cega li ce se oni secati u ovoj robotici... jao, podsetila si me za hurmasice, i ja imam divno secanje za njih, to su moji prvi kolaci, moracu da obnovim gradivo :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Obnovi, obnovi. Čekamo vass nestrpljenjem sutra...

      Delete
  3. Trazila sam recept.
    A nasla sam pricu.
    Sati je 01:10 iza ponoci.
    Placem.
    Plakacu siigurno i dok budem pravila kolac po receptu tvoje nane.
    Plakacu i svaki sledeci put.
    Jer tako podseca na sve moje cega odavno nema.
    Hvala ti.
    Za jedan podsetnik.
    I recept.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nema na čemu.Snažna je emocija ljubav, čak i kada voljenih više nema.

      Delete