Često se setim svog detinjstva,i kako roditelje
sustižu godine,sve češće se setim kako su dobri roditelji bili.I još uvek jesu.
Kako neprocenjivu vrednost ima ta,samo roditeljska,sposobnost
da pogode kada ti treba oslonac, i da na te na milion načina podrže i kažu “volim te”.
”Imaš li vremena da skuvaš išta?”...i,naravno,za čas mamina crvena šerpa na tufne putuje u torbi sa
mojim sedokosim tatom autobusom...da je preuzmem u pola četiri, po izlasku sa posla,
jer odmah jurim dalje.Dete, čak i kad je u mojim,ozbiljnim godinama,mora dobro
da jede.O unučićima da ne pričamo.
Na more se ne kreće bez maminih kiflica i pite.Ima
nečeg suštinski važnog u rečenici moje Jelke,koja živi u dalekoj Americi :”Blago
tebi, ima ko da ti napravi kiflice kad krećeš na put…”Sve velike stvari su
sasvim jednostavne.Liče na sitnice.
Ovu je pitu,dok sam bila dete,često pravila
moja majka,Makedonka.A na nju me je podsetio jedan duhoviti otac.I put na more.
Preko Makedonije. Krv nije voda. Izvolite.
