Izlet za praznik - "Zornića kuća"

 Prijatan vetrić, zalutao odnekud iz poznog maja, poigrava se žutocrvenim lišćem pod mojim nogama. Suncem obasjan krajolik, treperava slika spokoja. Ponekad treba otići, da bi se vratio sebi.

Hoće li   naše loptice skočice pamtiti ova naša porodična, malecka i malo veća putešestvija?  I kako? Hoće li im te slike jednom bodriti srca? Nadam se da hoće, kao meni kada se setim...

Izleti sa nanom i dekom, put Jastrebca i Vrnjačke banje, na koje jezdimo u fići, a zatim i starom kadetu. Onom koji nas je verno služio do pre koju godinu, nadživevši ih oboje.

Dekina ljuljaška ručne izrade, kanapom svezana za pažljivo izabranu granu. Ljubav.Obavezno karirano ćebe na travi. Velika zelena plastična kutija sa uvek istom, jednostavnom hranom. Termos, karirani- kao i ćebe. Nanine vanilice. Ljubav.

Višesatna a neumorna igra oko potoka. U prirodi. Sa onim što nađeš.Traganje za zlatom, toga se sećam.

Odlasci u vikendicu sa roditeljima. Još uvek je nismo završili. Ja i brat. Moj. Predobri. Mreže za hvatanje leptirova. Mravinjak u tegli. Ljubav.

Ja i tata na izložbi pasa. Sanjala sam da ću jednoga dana imati irskog setera. I uvek su govorili...kada se preselimo.

Odlasci na klizanje u Halu pionir i najlepše polovne bele klizaljke. Ljubav.Tako sam bila sva važna.

Odlasci na hipodrom, da jašem. Tada sam mislila da ću studirati veterinu. Nisam.

Devojke, puno, puno vas volim.

ZORNIĆA KUĆA. Na obodu Beograda. Kod Barajeva, put Baćevca. Toplo preporučujem.

"...To je kao u drveća...Nekakva glad za nebom."-

Miroslav Mika Antić